Filmska banka














   
Zemlja istine, ljubavi i slobode

Žanr: Drama

Režija: Milutin Petrović

Producent: Sean Aloysius O'Fearna & Sons, Montage, Soul Flower

Scenario: Petar Jakonić, Milutin Petrović, Saša Radojević

Muzika: Milutin Petrović, Miša Savić

Snimatelj: Predrag Bambić, Andreja Leko

Kostimografija: Marija Pavlović

Zemlja porekla: Srbija

Montaža: Petar Jakonić, Milutin Petrović

Tehnika: Standard, kolor

Prvo prikazivanje: 15.11.2000.



Glumci:

Alja Nikitović
Biljana Srbljanović
Boris Milivojević
kao Boris
Dalibor Andonov
Đorđe Anđelković
kao Đorđe
Lana Budimilić
Ljubica Petrović
Milutin Petrović
Mirela Pavlović
Neško Despotović
Nikola Đuričko
Petar Jakonić
Predrag Bambić
Rade Marković
kao Nebojša/Drug Marković
Slobodan Ninković
Vanja Govorko
kao Načelnik klinike
Vera Petrović
Iz medija:

Izgubljeni smisao krupnih reči   23-11-2000   NIN

Jedno od najboljih ostvarenja 7. festivala autorskog filma jeste "Zemlja istine, ljubavi i slobode" Milutina Petrovića koji je, uz Sašu Radojevića, i jedan od koscenarista. Prikazan je premijerno a posle značajnog uspeha na nedavno održanom festivalu u Manhajmu, gde je osvojio prestižnu nagradu "Fasbinder". U filmu je Beograd pod bombama a centralno mesto zbivanja odeljenje psihijatrije smešteno u atomskom skloništu bez struje. Tu dospeva mladi montažer RTS-a, čudom preživevši uništenje zgrade u Aberdarevoj ulici, i kome tek treba da se ustanovi dijagnoza. Dok se na tome radi, on beži u svet pokretnih slika kao čovek opsednut filmovima i na Rošarevim mrljama jedino što vidi jeste film o plaćenim ubicama i prostitutkama. Drugim rečima, on u filmu paralelno montira svoj film o "moralnom stanju ljudskih bića koja naseljavaju Zemlju Istine Slobode i LJubavi".
Reditelj Milutin Petrović diplomirao je filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i godinama je radio na televiziji emisije o rok-muzici, spotove i reklamne kampanje... sve dok mu nije, najzad, pošlo za rukom da u 39. godini snimi svoj prvi igrani film "Zemlja istine, ljubavi i slobode"...

Naslov je kao lepa parola. Podrazumeva se, pretpostavljam, najveći cinizam?
- Istina, Sloboda i LJubav, pa još i Zemlja, stvarno su možda prejake reči. Toliko jake i velike da će ih današnji čovek teško upotrebiti a da se ne zaštiti nekim ciničnim kontekstom ili makar grimasom. Opet, ja ne znam za neki bolji odgovor na mitska caričina pitanja - šta je najoštrije, šta najlepše, a šta najjače... U stvari, sve je u redu s tim odgovorima i tim lepim, krupnim rečima. Istina je, uostalom, i jedno od imena kojima su se verujući obraćali Isusu Hristu. U tom smislu naslov je možda ciničan, ali ne prema Istini, Slobodi i LJubavi nego baš prema toj današnjoj osobini da se plašimo velikih stvari i velikih emocija u ime pojmova kao što su komunikacija, korektnost ili, na primer, tranzicija. Ne znam ni sam. Možda je to usitnjavanje i dobro jer velike reči potpaljuju romantizam a od romantike često eksplodiraju prave bombe. Bar smo mi videli kuda vode putevi popločani velikim rečima.

Činjenica da ste u 39. godini snimili svoj prvi film, nameće pitanje zbog čega ste toliko dugo čekali svoju priliku?
- Svaka priča je priča za sebe, ne bih da generalizujem bilo šta, ali ja sam bio malo čovek koji nije imao stomak za svu tu stoku koja je okupirala moju zemlju poslednjih desetak godina. Pomalo sam iz one priče o unutrašnjoj emigraciji... U mom poslu je dosta teško čačkati mečku svojim ukusom i mozgom. Mogao sam i ja da budem pravi režiser pa da se okumim s nekim julovcem ili pijem u kafani s nekim od tih važnih urednika RTS-a koji sada ne smeju da izađu na ulicu, ili da potražim sponzora u CIP-u, "Srbijašumama" i onda bih možda snimio neki film ranije, samo što ne znam kakav bi to film bio i ko bi ga zapravo snimio. Sigurno da bi u mojoj ličnoj karti pisalo isto ime ali nisam siguran da li bih to stvarno bio ja.
Uvek sam hteo da snimim film, ali stvarno ja a ne neki zamišljeni lik koji nosi moje ime. Proteklih godina, svojim očima video sam kako se to, da ni ne primete da su postali svoja sušta suprotnost, dešavalo nekim mojim kolegama koji inače nisu ništa gluplji od mene. Ali, nisu čuvali svoj alat... Naš alat su ukus, stav, osećajnost, hrabrost, neke fine veštine, o tome je reč. Vrlo sam zadovoljan, dakle, što sam sada snimio film i što do sada nisam snimio film. Ponovio bih isto kada bih morao, ne daj bože, da iznova prođem kroz sve one kretenske godine još jednom.

Potpisujete se i kao koscenarista. Ko se prvi dosetio ideje o "životu u glavi", životu koji pokreće čuveni test za utvrđivanje uzroka ludila, ideje, što nije bio lak zadatak, da se to pretoči u priču i dijalog a onda sve to i sklopi u gorku i duhovitu filmsku celinu?
- Ideja o montažeru RTS-a koji završi u ludnici i kome ne mogu da postave dijagnozu jeste ideja mog druga Petra Jakonića. Čudno je da je on to smislio godinu dana pre bombardovanja. Možda zato što je on stvarno montažer na RTS-u pa zna čovek sve te stvari o ludnici. Bombardovanje je, kako Petar kaže, samo učinilo da ta ideja nažalost postane očigledna. Mnogo se, brate, tamo lagalo, u toj zgradi. To je zaista bila kuća genocida nad sopstvenim narodom. Posle toliko gnusnih laži i te odvratne, gnojave gomile besramnog zla, svaka baba je mogla da vam kaže da se to mora završiti na strašan način. Od te ideje smo krenuli a sve ostalo je, na našu sreću, ispalo - dobro skrojeni komad. Tako mi je makar reklo nekoliko pametnih pisaca.

Vaš kasting (igraju dramski pisac Biljana Srbljanović i manekenka Vanja Govorko) je posebno zanimljiv, išli ste iz totalne kontre što se pojedinih uloga tiče. Zbog čega?
- Kad se laže, onda se laže do kraja. Kada lažeš lažima, to mu dođe kao da vređaš laž. U filmu je sve po nekoliko puta izvrnuto pa je bilo zanimljivo da se stvari izvrću i na tom poluprivatnom planu. Govorim o tome da većina ljudi zna ko je, recimo, Biljana Srbljanović ili ko je Vanja Govorko a da one u filmu igraju prostitutku odnosno psihijatra, ili da ubice glume ljudi koji nisu ni nalik klišeima iz stvarnosti. Zaista smo se trudili da kao u svakoj dobroj laži - lažemo vešto, to će reći da čas lažemo a čas govorimo istinu kako bi upravo laž bila istinitija, dakle još gora laž. Iako se gledaocu tokom celog filma stalno daju očigledni znaci da pričanje priče nije istina, zanimljivo je da se ipak za vreme gledanja malo-malo nađeš u situaciji da te je laž uvukla u sebe i da poveruješ u nešto što očigledno nema veze sa istinom. Pričanje priče je mnogo bolesna stvar, svašta može da se uvali ljudima u oči.

Vaš film je osvojio nagradu u Manhajmu, srećno počeo svoj život. Čemu se ovde nadate, tim pre što se već i ozbiljno gomilaju filmovi o bombardovanju?
- Publika može da misli kako ona hoće, ali za onoga ko pravi film ne postoje filmovi o bombardovanju ili filmovi o nečemu drugom. Kada praviš nešto, na primer film, onda to praviš zbog samog filma. To vam je ono kada Hičkok kaže - "teme mojih filmova me zanimaju onoliko koliko slikara mrtva priroda interesuje u smislu da li su jabuke na stolu slatke ili kisele". Ako stvarno praviš film, onda ne možeš da kažeš sebi - sada ću da režiram film o bombardovanju, kao što Sezan nije mogao da kaže - sada ću da naslikam pejsaž s plavim drvećem. To drugačije ide, dosta komplikovano sve to s filmom ide, umetnošću uopšte. Film je jedna stvar koja, na primer, traje sat i po i sastoji se od mnogo različitih delova, ideja, linija, tačkica, zvukova, reči, gestova, rezova, i zbog toga je nemoguće praviti ga a misliti o njemu kao o nečemu što može da stane u jednu rečenicu. Onda kada se završi, onda ljudi mogu da ga stave na koju god policu žele pa tako mogu da ga stave i na policu gde piše "filmovi o bombardovanju". To nije do mene i to nije predmet mog nadanja. Znam vrlo dobro, kao i svi mi, koliko je ono bombardovanje bilo i kiselo i crvljivo i sve drugo, ali zaista ne mislim o "Zemlji Istine..." kao o jednom od filmova o bombardovanju.

I šta sad, šta ćete dalje?
- Ne znam. Sada će film da krene u bioskope. Biće to zanimljiv eksperiment koji treba da pokaže da li u Beogradu postoji publika za ovakav film ili je zaista istina da moraš da sviraš neku glupu muziku i smišljaš sve besmislenije i tupavije refrene da bi mogao da prodaš karte. Međutim, ja sam u isto vreme i ravnodušan i uzbuđen pred rezultatom tog eksperimenta. Na neki način verujem da ima dosta ljudi kao što smo ja i moji drugovi, ali ne bih se iznenadio ako bi se ispostavilo da nas je, u stvari, veoma malo. Mada, mada, pokazalo se u poslednje vreme da je ovo zemlja čuda, bar kada se radi o procenama onoga šta većina voli ili misli o nečemu.
Film će potom verovatno putovati na razne festivale. Probaćemo da ga prodamo nekim televizijama u inostranstvu. Treba da vratim neke male dugove i da platim ekipu koja je pristala da ovaj film radi džabe. Ako uspem da platim tim prijateljima koji su pristali da rade džabe, onda ću moći ponovo da ih maltretiram da snimamo jedan od tri scenarija koja me već čekaju u fioci. To je otprilike nešto što će biti. Nemam nikakav problem ni šta ću, ni kako ću, ni čemu sve to, već je samo uzbudljivo da li će išta od toga biti mogućno. Sada je, srećom, mnogo manje napeto nego pre ovog filma i, specijalno, pre onog parčeta papira sa Fasbinderovim imenom...

JASMINA LEKIĆ