|
Izgubljeni smisao krupnih reèi 23-11-2000 NIN
Jedno od najboljih ostvarenja 7. festivala autorskog filma jeste "Zemlja
istine, ljubavi i slobode" Milutina Petrovi‘a koji je, uz Sasu Radojevi‘a,
i jedan od koscenarista. Prikazan je premijerno a posle znaèajnog
uspeha na nedavno odrzanom festivalu u Manhajmu, gde
je osvojio prestiznu nagradu "Fasbinder". U filmu je Beograd pod bombama
a centralno mesto zbivanja odeljenje psihijatrije smesteno u atomskom
sklonistu bez struje. Tu dospeva mladi montazer RTS-a, èudom
prezivevsi unistenje zgrade u Aberdarevoj ulici, i kome tek treba
da se ustanovi dijagnoza. Dok se na tome radi, on bezi u svet pokretnih
slika kao èovek opsednut filmovima i na Rosarevim mrljama
jedino sto vidi jeste film o pla‘enim ubicama i prostitutkama.
Drugim reèima, on u filmu paralelno montira svoj film o "moralnom
stanju ljudskih bi‘a koja naseljavaju Zemlju Istine Slobode i
LJubavi".
Reditelj Milutin Petrovi‘ diplomirao je filmsku
reziju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i godinama je radio
na televiziji emisije o rok-muzici, spotove i reklamne kampanje...
sve dok mu nije, najzad, poslo za rukom da u 39. godini snimi svoj
prvi igrani film "Zemlja istine, ljubavi i slobode"...
Naslov je kao lepa parola. Podrazumeva se, pretpostavljam, najve‘i
cinizam?
- Istina, Sloboda i LJubav, pa jos i Zemlja,
stvarno su mozda prejake reèi. Toliko jake i velike da ‘e ih
danasnji èovek tesko upotrebiti a da se ne zastiti nekim ciniènim
kontekstom ili makar grimasom. Opet, ja ne znam za neki
bolji odgovor na mitska carièina pitanja - sta je najostrije,
sta najlepse, a sta najjaèe... U stvari, sve je u redu s tim
odgovorima i tim lepim, krupnim reèima. Istina je, uostalom,
i jedno od imena kojima su se veruju‘i obra‘ali Isusu Hristu. U tom
smislu naslov je mozda cinièan, ali ne prema Istini, Slobodi
i LJubavi nego bas prema toj danasnjoj osobini da se plasimo velikih
stvari i velikih emocija u ime pojmova kao sto su komunikacija,
korektnost ili, na primer, tranzicija. Ne znam ni sam. Mozda je to usitnjavanje
i dobro jer velike reèi potpaljuju romantizam a od
romantike èesto eksplodiraju prave bombe. Bar smo mi videli
kuda vode putevi poploèani velikim reèima.
Èinjenica da ste u 39. godini snimili svoj prvi film,
name‘e pitanje zbog èega ste toliko dugo èekali svoju
priliku?
- Svaka prièa je prièa za sebe,
ne bih da generalizujem bilo sta, ali ja sam bio malo èovek
koji nije imao stomak za svu tu stoku koja je okupirala moju zemlju
poslednjih desetak godina. Pomalo sam iz one prièe o unutrasnjoj
emigraciji... U mom poslu je dosta tesko èaèkati meèku
svojim ukusom i mozgom. Mogao sam i ja da budem pravi reziser
pa da se okumim s nekim julovcem ili pijem u kafani s nekim od
tih vaznih urednika RTS-a koji sada ne smeju da izadu na ulicu, ili
da potrazim sponzora u CIP-u, "Srbijasumama" i onda bih mozda snimio
neki film ranije, samo sto ne znam kakav bi to film bio i ko bi ga
zapravo snimio. Sigurno da bi u mojoj liènoj karti pisalo isto
ime ali nisam siguran da li bih to stvarno bio ja.
Uvek
sam hteo da snimim film, ali stvarno ja a ne neki zamisljeni lik koji
nosi moje ime. Proteklih godina, svojim oèima video sam kako
se to, da ni ne primete da su postali svoja susta suprotnost, desavalo
nekim mojim kolegama koji inaèe nisu nista gluplji od mene.
Ali, nisu èuvali svoj alat... Nas alat su ukus, stav, ose‘ajnost,
hrabrost, neke fine vestine, o tome je reè. Vrlo sam
zadovoljan, dakle, sto sam sada snimio film i sto do sada nisam snimio
film. Ponovio bih isto kada bih morao, ne daj boze, da iznova prodem
kroz sve one kretenske godine jos jednom.
Potpisujete se i kao koscenarista. Ko se prvi dosetio ideje o "zivotu
u glavi", zivotu koji pokre‘e èuveni test za utvrdivanje uzroka
ludila, ideje, sto nije bio lak zadatak, da se to pretoèi
u prièu i dijalog a onda sve to i sklopi u gorku i duhovitu
filmsku celinu?
- Ideja o montazeru RTS-a koji zavrsi u ludnici
i kome ne mogu da postave dijagnozu jeste ideja mog druga Petra
Jakoni‘a. Èudno je da je on to smislio godinu dana pre bombardovanja.
Mozda zato sto je on stvarno montazer na RTS-u pa zna èovek
sve te stvari o ludnici. Bombardovanje je, kako Petar kaze,
samo uèinilo da ta ideja nazalost postane oèigledna.
Mnogo se, brate, tamo lagalo, u toj zgradi. To je zaista bila ku‘a
genocida nad sopstvenim narodom. Posle toliko gnusnih lazi i te odvratne,
gnojave gomile besramnog zla, svaka baba je mogla da vam kaze
da se to mora zavrsiti na strasan naèin. Od te ideje smo krenuli
a sve ostalo je, na nasu sre‘u, ispalo - dobro skrojeni komad.
Tako mi je makar reklo nekoliko pametnih pisaca.
Vas kasting (igraju dramski pisac Biljana Srbljanovi‘ i manekenka
Vanja Govorko) je posebno zanimljiv, isli ste iz totalne kontre sto
se pojedinih uloga tièe. Zbog èega?
- Kad se
laze, onda se laze do kraja. Kada lazes lazima, to mu dode kao da vredas
laz. U filmu je sve po nekoliko puta izvrnuto pa je bilo zanimljivo
da se stvari izvr‘u i na tom poluprivatnom planu. Govorim o tome
da ve‘ina ljudi zna ko je, recimo, Biljana Srbljanovi‘ ili ko je
Vanja Govorko a da one u filmu igraju prostitutku odnosno psihijatra,
ili da ubice glume ljudi koji nisu ni nalik kliseima iz stvarnosti.
Zaista smo se trudili da kao u svakoj dobroj lazi - lazemo vesto,
to ‘e re‘i da èas lazemo a èas govorimo istinu kako bi
upravo laz bila istinitija, dakle jos gora laz. Iako se gledaocu tokom
celog filma stalno daju oèigledni znaci da prièanje
prièe nije istina, zanimljivo je da se ipak za vreme gledanja
malo-malo nades u situaciji da te je laz uvukla u sebe i da poverujes
u nesto sto oèigledno nema veze sa istinom. Prièanje
prièe je mnogo bolesna stvar, svasta moze da se uvali ljudima
u oèi.
Vas film je osvojio nagradu u
Manhajmu, sre‘no poèeo svoj zivot. Èemu se ovde nadate,
tim pre sto se ve‘ i ozbiljno gomilaju filmovi o bombardovanju?
- Publika moze da misli kako ona ho‘e, ali za onoga ko pravi
film ne postoje filmovi o bombardovanju ili filmovi o neèemu
drugom. Kada pravis nesto, na primer film, onda to pravis zbog samog
filma. To vam je ono kada Hièkok kaze - "teme mojih filmova
me zanimaju onoliko koliko slikara mrtva priroda interesuje u smislu
da li su jabuke na stolu slatke ili kisele". Ako stvarno pravis film,
onda ne mozes da kazes sebi - sada ‘u da reziram film o bombardovanju,
kao sto Sezan nije mogao da kaze - sada ‘u da naslikam pejsaz
s plavim drve‘em. To drugaèije ide, dosta komplikovano sve
to s filmom ide, umetnos‘u uopste. Film je jedna stvar koja, na primer,
traje sat i po i sastoji se od mnogo razlièitih delova, ideja,
linija, taèkica, zvukova, reèi, gestova, rezova,
i zbog toga je nemogu‘e praviti ga a misliti o njemu kao o neèemu
sto moze da stane u jednu reèenicu. Onda kada se zavrsi,
onda ljudi mogu da ga stave na koju god policu zele pa tako mogu da
ga stave i na policu gde pise "filmovi o bombardovanju". To nije do
mene i to nije predmet mog nadanja. Znam vrlo dobro, kao i svi mi,
koliko je ono bombardovanje bilo i kiselo i crvljivo i sve drugo, ali
zaista ne mislim o "Zemlji Istine..." kao o jednom od filmova o bombardovanju.
I sta sad, sta ‘ete dalje?
- Ne znam. Sada ‘e film da krene u bioskope. Bi‘e to zanimljiv eksperiment
koji treba da pokaze da li u Beogradu postoji publika za
ovakav film ili je zaista istina da moras da sviras neku glupu muziku
i smisljas sve besmislenije i tupavije refrene da bi mogao da prodas
karte. Medutim, ja sam u isto vreme i ravnodusan i uzbuden pred rezultatom
tog eksperimenta. Na neki naèin verujem da ima dosta
ljudi kao sto smo ja i moji drugovi, ali ne bih se iznenadio ako bi
se ispostavilo da nas je, u stvari, veoma malo. Mada, mada, pokazalo
se u poslednje vreme da je ovo zemlja èuda, bar kada se radi
o procenama onoga sta ve‘ina voli ili misli o neèemu.
Film ‘e potom verovatno putovati na razne festivale. Proba‘emo
da ga prodamo nekim televizijama u inostranstvu. Treba da vratim neke
male dugove i da platim ekipu koja je pristala da ovaj film radi
dzabe. Ako uspem da platim tim prijateljima koji su pristali da rade
dzabe, onda ‘u mo‘i ponovo da ih maltretiram da snimamo jedan od tri
scenarija koja me ve‘ èekaju u fioci. To je otprilike nesto
sto ‘e biti. Nemam nikakav problem ni sta ‘u, ni kako ‘u, ni èemu sve to, ve‘ je samo uzbudljivo da li ‘e ista od toga biti mogu‘no. Sada je, sre‘om, mnogo manje napeto nego pre ovog filma i,
specijalno, pre onog parèeta papira sa Fasbinderovim imenom...
JASMINA LEKI’
|
