|
Izgubljeni smisao krupnih reci 23-11-2000 NIN
Jedno od najboljih ostvarenja 7. festivala autorskog filma jeste "Zemlja
istine, ljubavi i slobode" Milutina Petrovica koji je, uz Sasu Radojevica,
i jedan od koscenarista. Prikazan je premijerno a posle znacajnog
uspeha na nedavno odrzanom festivalu u Manhajmu, gde je osvojio
prestiznu nagradu "Fasbinder". U filmu je Beograd pod bombama a
centralno mesto zbivanja odeljenje psihijatrije smesteno u atomskom
sklonistu bez struje. Tu dospeva mladi montazer RTS-a, cudom prezivevsi
unistenje zgrade u Aberdarevoj ulici, i kome tek treba da se ustanovi
dijagnoza. Dok se na tome radi, on bezi u svet pokretnih slika
kao covek opsednut filmovima i na Rosarevim mrljama jedino sto vidi
jeste film o placenim ubicama i prostitutkama. Drugim recima, on u
filmu paralelno montira svoj film o "moralnom stanju ljudskih bica koja
naseljavaju Zemlju Istine Slobode i LJubavi".
Reditelj
Milutin Petrovic diplomirao je filmsku reziju na Fakultetu dramskih
umetnosti u Beogradu i godinama je radio na televiziji emisije o rok-muzici,
spotove i reklamne kampanje... sve dok mu nije, najzad, poslo
za rukom da u 39. godini snimi svoj prvi igrani film "Zemlja istine,
ljubavi i slobode"...
Naslov je kao lepa parola.
Podrazumeva se, pretpostavljam, najveci cinizam?
- Istina,
Sloboda i LJubav, pa jos i Zemlja, stvarno su mozda prejake reci.
Toliko jake i velike da ce ih danasnji covek tesko upotrebiti a
da se ne zastiti nekim cinicnim kontekstom ili makar grimasom. Opet,
ja ne znam za neki bolji odgovor na mitska caricina pitanja - sta
je najostrije, sta najlepse, a sta najjace... U stvari, sve je u redu
s tim odgovorima i tim lepim, krupnim recima. Istina je, uostalom,
i jedno od imena kojima su se verujuci obracali Isusu Hristu. U tom
smislu naslov je mozda cinican, ali ne prema Istini, Slobodi i LJubavi
nego bas prema toj danasnjoj osobini da se plasimo velikih stvari
i velikih emocija u ime pojmova kao sto su komunikacija, korektnost
ili, na primer, tranzicija. Ne znam ni sam. Mozda je to usitnjavanje
i dobro jer velike reci potpaljuju romantizam a od romantike cesto
eksplodiraju prave bombe. Bar smo mi videli kuda vode putevi poplocani
velikim recima.
Cinjenica da ste u 39. godini
snimili svoj prvi film, namece pitanje zbog cega ste toliko dugo
cekali svoju priliku?
- Svaka prica je prica za sebe, ne
bih da generalizujem bilo sta, ali ja sam bio malo covek koji nije imao
stomak za svu tu stoku koja je okupirala moju zemlju poslednjih
desetak godina. Pomalo sam iz one price o unutrasnjoj emigraciji...
U mom poslu je dosta tesko cackati mecku svojim ukusom i mozgom. Mogao
sam i ja da budem pravi reziser pa da se okumim s nekim julovcem
ili pijem u kafani s nekim od tih vaznih urednika RTS-a koji sada ne
smeju da izadju na ulicu, ili da potrazim sponzora u CIP-u, "Srbijasumama"
i onda bih mozda snimio neki film ranije, samo sto ne znam kakav
bi to film bio i ko bi ga zapravo snimio. Sigurno da bi u mojoj
licnoj karti pisalo isto ime ali nisam siguran da li bih to stvarno
bio ja.
Uvek sam hteo da snimim film, ali stvarno ja a ne
neki zamisljeni lik koji nosi moje ime. Proteklih godina, svojim ocima
video sam kako se to, da ni ne primete da su postali svoja susta
suprotnost, desavalo nekim mojim kolegama koji inace nisu nista gluplji
od mene. Ali, nisu cuvali svoj alat... Nas alat su ukus, stav,
osecajnost, hrabrost, neke fine vestine, o tome je rec. Vrlo sam zadovoljan,
dakle, sto sam sada snimio film i sto do sada nisam snimio
film. Ponovio bih isto kada bih morao, ne daj boze, da iznova prodjem
kroz sve one kretenske godine jos jednom.
Potpisujete
se i kao koscenarista. Ko se prvi dosetio ideje o "zivotu u
glavi", zivotu koji pokrece cuveni test za utvrdjivanje uzroka ludila,
ideje, sto nije bio lak zadatak, da se to pretoci u pricu i dijalog
a onda sve to i sklopi u gorku i duhovitu filmsku celinu?
- Ideja o montazeru RTS-a koji zavrsi u ludnici i kome ne mogu da
postave dijagnozu jeste ideja mog druga Petra Jakonica. Cudno je da
je on to smislio godinu dana pre bombardovanja. Mozda zato sto je on
stvarno montazer na RTS-u pa zna covek sve te stvari o ludnici. Bombardovanje
je, kako Petar kaze, samo ucinilo da ta ideja nazalost postane
ocigledna. Mnogo se, brate, tamo lagalo, u toj zgradi. To je
zaista bila kuca genocida nad sopstvenim narodom. Posle toliko gnusnih
lazi i te odvratne, gnojave gomile besramnog zla, svaka baba je mogla
da vam kaze da se to mora zavrsiti na strasan nacin. Od te ideje
smo krenuli a sve ostalo je, na nasu srecu, ispalo - dobro skrojeni
komad. Tako mi je makar reklo nekoliko pametnih pisaca.
Vas kasting (igraju dramski pisac Biljana Srbljanovic i manekenka
Vanja Govorko) je posebno zanimljiv, isli ste iz totalne kontre
sto se pojedinih uloga tice. Zbog cega?
- Kad se laze,
onda se laze do kraja. Kada lazes lazima, to mu dodje kao da vredjas
laz. U filmu je sve po nekoliko puta izvrnuto pa je bilo zanimljivo
da se stvari izvrcu i na tom poluprivatnom planu. Govorim o tome
da vecina ljudi zna ko je, recimo, Biljana Srbljanovic ili ko je Vanja
Govorko a da one u filmu igraju prostitutku odnosno psihijatra, ili
da ubice glume ljudi koji nisu ni nalik kliseima iz stvarnosti. Zaista
smo se trudili da kao u svakoj dobroj lazi - lazemo vesto, to
ce reci da cas lazemo a cas govorimo istinu kako bi upravo laz bila
istinitija, dakle jos gora laz. Iako se gledaocu tokom celog filma stalno
daju ocigledni znaci da pricanje price nije istina, zanimljivo
je da se ipak za vreme gledanja malo-malo nadjes u situaciji da te
je laz uvukla u sebe i da poverujes u nesto sto ocigledno nema veze
sa istinom. Pricanje price je mnogo bolesna stvar, svasta moze da se
uvali ljudima u oci.
Vas film je osvojio nagradu
u Manhajmu, srecno poceo svoj zivot. Cemu se ovde nadate, tim pre
sto se vec i ozbiljno gomilaju filmovi o bombardovanju?
-
Publika moze da misli kako ona hoce, ali za onoga ko pravi film ne postoje
filmovi o bombardovanju ili filmovi o necemu drugom. Kada pravis
nesto, na primer film, onda to pravis zbog samog filma. To vam je
ono kada Hickok kaze - "teme mojih filmova me zanimaju onoliko koliko
slikara mrtva priroda interesuje u smislu da li su jabuke na stolu
slatke ili kisele". Ako stvarno pravis film, onda ne mozes da kazes
sebi - sada cu da reziram film o bombardovanju, kao sto Sezan nije
mogao da kaze - sada cu da naslikam pejsaz s plavim drvecem. To drugacije
ide, dosta komplikovano sve to s filmom ide, umetnoscu uopste.
Film je jedna stvar koja, na primer, traje sat i po i sastoji se
od mnogo razlicitih delova, ideja, linija, tackica, zvukova, reci, gestova,
rezova, i zbog toga je nemoguce praviti ga a misliti o njemu
kao o necemu sto moze da stane u jednu recenicu. Onda kada se zavrsi,
onda ljudi mogu da ga stave na koju god policu zele pa tako mogu
da ga stave i na policu gde pise "filmovi o bombardovanju". To nije
do mene i to nije predmet mog nadanja. Znam vrlo dobro, kao i svi mi,
koliko je ono bombardovanje bilo i kiselo i crvljivo i sve drugo,
ali zaista ne mislim o "Zemlji Istine..." kao o jednom od filmova o
bombardovanju.
I sta sad, sta cete dalje?
- Ne znam. Sada ce film da krene u bioskope. Bice to zanimljiv
eksperiment koji treba da pokaze da li u Beogradu postoji publika za
ovakav film ili je zaista istina da moras da sviras neku glupu muziku
i smisljas sve besmislenije i tupavije refrene da bi mogao da prodas
karte. Medjutim, ja sam u isto vreme i ravnodusan i uzbudjen pred
rezultatom tog eksperimenta. Na neki nacin verujem da ima dosta ljudi
kao sto smo ja i moji drugovi, ali ne bih se iznenadio ako bi se
ispostavilo da nas je, u stvari, veoma malo. Mada, mada, pokazalo se
u poslednje vreme da je ovo zemlja cuda, bar kada se radi o procenama
onoga sta vecina voli ili misli o necemu.
Film ce potom
verovatno putovati na razne festivale. Probacemo da ga prodamo nekim
televizijama u inostranstvu. Treba da vratim neke male dugove i da
platim ekipu koja je pristala da ovaj film radi dzabe. Ako uspem da
platim tim prijateljima koji su pristali da rade dzabe, onda cu moci
ponovo da ih maltretiram da snimamo jedan od tri scenarija koja me
vec cekaju u fioci. To je otprilike nesto sto ce biti. Nemam nikakav
problem ni sta cu, ni kako cu, ni cemu sve to, vec je samo uzbudljivo da li ce ista od toga biti mogucno. Sada je, srecom, mnogo manje napeto nego pre ovog filma i, specijalno, pre onog parceta papira sa
Fasbinderovim imenom...
JASMINA LEKIC
|
