Filmska banka














   
Zemlja istine, ljubavi i slobode

Genre:
Drama

Regie:
Milutin Petrovic

Producer:
Sean Aloysius O'Fearna & Sons, Montage, Soul Flower

Scenario:
Petar Jakonic, Milutin Petrovic, Sasa Radojevic

Musik:
Milutin Petrovic, Misa Savic

Camera:
Predrag Bambic, Andreja Leko

Kostimografija:
Marija Pavlovic

Zemlja porekla:
Srbija

Montaza:
Petar Jakonic, Milutin Petrovic

Tehnika:
Standard, kolor

Premiere:
15.11.2000.



Glumci:

Alja Nikitovic
Biljana Srbljanovic
Boris Milivojevic
kao Boris
Dalibor Andonov
Djordje Andjelkovic
kao Djordje
Lana Budimilic
Ljubica Petrovic
Milutin Petrovic
Mirela Pavlovic
Nesko Despotovic
Nikola Djuricko
Petar Jakonic
Predrag Bambic
Rade Markovic
kao Nebojsa/Drug Markovic
Slobodan Ninkovic
Vanja Govorko
kao Nacelnik klinike
Vera Petrovic
Iz medija:

Izgubljeni smisao krupnih reci   23-11-2000   NIN

Jedno od najboljih ostvarenja 7. festivala autorskog filma jeste "Zemlja istine, ljubavi i slobode" Milutina Petrovica koji je, uz Sasu Radojevica, i jedan od koscenarista. Prikazan je premijerno a posle znacajnog uspeha na nedavno odrzanom festivalu u Manhajmu, gde je osvojio prestiznu nagradu "Fasbinder". U filmu je Beograd pod bombama a centralno mesto zbivanja odeljenje psihijatrije smesteno u atomskom sklonistu bez struje. Tu dospeva mladi montazer RTS-a, cudom prezivevsi unistenje zgrade u Aberdarevoj ulici, i kome tek treba da se ustanovi dijagnoza. Dok se na tome radi, on bezi u svet pokretnih slika kao covek opsednut filmovima i na Rosarevim mrljama jedino sto vidi jeste film o placenim ubicama i prostitutkama. Drugim recima, on u filmu paralelno montira svoj film o "moralnom stanju ljudskih bica koja naseljavaju Zemlju Istine Slobode i LJubavi".
Reditelj Milutin Petrovic diplomirao je filmsku reziju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i godinama je radio na televiziji emisije o rok-muzici, spotove i reklamne kampanje... sve dok mu nije, najzad, poslo za rukom da u 39. godini snimi svoj prvi igrani film "Zemlja istine, ljubavi i slobode"...

Naslov je kao lepa parola. Podrazumeva se, pretpostavljam, najveci cinizam?
- Istina, Sloboda i LJubav, pa jos i Zemlja, stvarno su mozda prejake reci. Toliko jake i velike da ce ih danasnji covek tesko upotrebiti a da se ne zastiti nekim cinicnim kontekstom ili makar grimasom. Opet, ja ne znam za neki bolji odgovor na mitska caricina pitanja - sta je najostrije, sta najlepse, a sta najjace... U stvari, sve je u redu s tim odgovorima i tim lepim, krupnim recima. Istina je, uostalom, i jedno od imena kojima su se verujuci obracali Isusu Hristu. U tom smislu naslov je mozda cinican, ali ne prema Istini, Slobodi i LJubavi nego bas prema toj danasnjoj osobini da se plasimo velikih stvari i velikih emocija u ime pojmova kao sto su komunikacija, korektnost ili, na primer, tranzicija. Ne znam ni sam. Mozda je to usitnjavanje i dobro jer velike reci potpaljuju romantizam a od romantike cesto eksplodiraju prave bombe. Bar smo mi videli kuda vode putevi poplocani velikim recima.

Cinjenica da ste u 39. godini snimili svoj prvi film, namece pitanje zbog cega ste toliko dugo cekali svoju priliku?
- Svaka prica je prica za sebe, ne bih da generalizujem bilo sta, ali ja sam bio malo covek koji nije imao stomak za svu tu stoku koja je okupirala moju zemlju poslednjih desetak godina. Pomalo sam iz one price o unutrasnjoj emigraciji... U mom poslu je dosta tesko cackati mecku svojim ukusom i mozgom. Mogao sam i ja da budem pravi reziser pa da se okumim s nekim julovcem ili pijem u kafani s nekim od tih vaznih urednika RTS-a koji sada ne smeju da izadju na ulicu, ili da potrazim sponzora u CIP-u, "Srbijasumama" i onda bih mozda snimio neki film ranije, samo sto ne znam kakav bi to film bio i ko bi ga zapravo snimio. Sigurno da bi u mojoj licnoj karti pisalo isto ime ali nisam siguran da li bih to stvarno bio ja.
Uvek sam hteo da snimim film, ali stvarno ja a ne neki zamisljeni lik koji nosi moje ime. Proteklih godina, svojim ocima video sam kako se to, da ni ne primete da su postali svoja susta suprotnost, desavalo nekim mojim kolegama koji inace nisu nista gluplji od mene. Ali, nisu cuvali svoj alat... Nas alat su ukus, stav, osecajnost, hrabrost, neke fine vestine, o tome je rec. Vrlo sam zadovoljan, dakle, sto sam sada snimio film i sto do sada nisam snimio film. Ponovio bih isto kada bih morao, ne daj boze, da iznova prodjem kroz sve one kretenske godine jos jednom.

Potpisujete se i kao koscenarista. Ko se prvi dosetio ideje o "zivotu u glavi", zivotu koji pokrece cuveni test za utvrdjivanje uzroka ludila, ideje, sto nije bio lak zadatak, da se to pretoci u pricu i dijalog a onda sve to i sklopi u gorku i duhovitu filmsku celinu?
- Ideja o montazeru RTS-a koji zavrsi u ludnici i kome ne mogu da postave dijagnozu jeste ideja mog druga Petra Jakonica. Cudno je da je on to smislio godinu dana pre bombardovanja. Mozda zato sto je on stvarno montazer na RTS-u pa zna covek sve te stvari o ludnici. Bombardovanje je, kako Petar kaze, samo ucinilo da ta ideja nazalost postane ocigledna. Mnogo se, brate, tamo lagalo, u toj zgradi. To je zaista bila kuca genocida nad sopstvenim narodom. Posle toliko gnusnih lazi i te odvratne, gnojave gomile besramnog zla, svaka baba je mogla da vam kaze da se to mora zavrsiti na strasan nacin. Od te ideje smo krenuli a sve ostalo je, na nasu srecu, ispalo - dobro skrojeni komad. Tako mi je makar reklo nekoliko pametnih pisaca.

Vas kasting (igraju dramski pisac Biljana Srbljanovic i manekenka Vanja Govorko) je posebno zanimljiv, isli ste iz totalne kontre sto se pojedinih uloga tice. Zbog cega?
- Kad se laze, onda se laze do kraja. Kada lazes lazima, to mu dodje kao da vredjas laz. U filmu je sve po nekoliko puta izvrnuto pa je bilo zanimljivo da se stvari izvrcu i na tom poluprivatnom planu. Govorim o tome da vecina ljudi zna ko je, recimo, Biljana Srbljanovic ili ko je Vanja Govorko a da one u filmu igraju prostitutku odnosno psihijatra, ili da ubice glume ljudi koji nisu ni nalik kliseima iz stvarnosti. Zaista smo se trudili da kao u svakoj dobroj lazi - lazemo vesto, to ce reci da cas lazemo a cas govorimo istinu kako bi upravo laz bila istinitija, dakle jos gora laz. Iako se gledaocu tokom celog filma stalno daju ocigledni znaci da pricanje price nije istina, zanimljivo je da se ipak za vreme gledanja malo-malo nadjes u situaciji da te je laz uvukla u sebe i da poverujes u nesto sto ocigledno nema veze sa istinom. Pricanje price je mnogo bolesna stvar, svasta moze da se uvali ljudima u oci.

Vas film je osvojio nagradu u Manhajmu, srecno poceo svoj zivot. Cemu se ovde nadate, tim pre sto se vec i ozbiljno gomilaju filmovi o bombardovanju?
- Publika moze da misli kako ona hoce, ali za onoga ko pravi film ne postoje filmovi o bombardovanju ili filmovi o necemu drugom. Kada pravis nesto, na primer film, onda to pravis zbog samog filma. To vam je ono kada Hickok kaze - "teme mojih filmova me zanimaju onoliko koliko slikara mrtva priroda interesuje u smislu da li su jabuke na stolu slatke ili kisele". Ako stvarno pravis film, onda ne mozes da kazes sebi - sada cu da reziram film o bombardovanju, kao sto Sezan nije mogao da kaze - sada cu da naslikam pejsaz s plavim drvecem. To drugacije ide, dosta komplikovano sve to s filmom ide, umetnoscu uopste. Film je jedna stvar koja, na primer, traje sat i po i sastoji se od mnogo razlicitih delova, ideja, linija, tackica, zvukova, reci, gestova, rezova, i zbog toga je nemoguce praviti ga a misliti o njemu kao o necemu sto moze da stane u jednu recenicu. Onda kada se zavrsi, onda ljudi mogu da ga stave na koju god policu zele pa tako mogu da ga stave i na policu gde pise "filmovi o bombardovanju". To nije do mene i to nije predmet mog nadanja. Znam vrlo dobro, kao i svi mi, koliko je ono bombardovanje bilo i kiselo i crvljivo i sve drugo, ali zaista ne mislim o "Zemlji Istine..." kao o jednom od filmova o bombardovanju.

I sta sad, sta cete dalje?
- Ne znam. Sada ce film da krene u bioskope. Bice to zanimljiv eksperiment koji treba da pokaze da li u Beogradu postoji publika za ovakav film ili je zaista istina da moras da sviras neku glupu muziku i smisljas sve besmislenije i tupavije refrene da bi mogao da prodas karte. Medjutim, ja sam u isto vreme i ravnodusan i uzbudjen pred rezultatom tog eksperimenta. Na neki nacin verujem da ima dosta ljudi kao sto smo ja i moji drugovi, ali ne bih se iznenadio ako bi se ispostavilo da nas je, u stvari, veoma malo. Mada, mada, pokazalo se u poslednje vreme da je ovo zemlja cuda, bar kada se radi o procenama onoga sta vecina voli ili misli o necemu.
Film ce potom verovatno putovati na razne festivale. Probacemo da ga prodamo nekim televizijama u inostranstvu. Treba da vratim neke male dugove i da platim ekipu koja je pristala da ovaj film radi dzabe. Ako uspem da platim tim prijateljima koji su pristali da rade dzabe, onda cu moci ponovo da ih maltretiram da snimamo jedan od tri scenarija koja me vec cekaju u fioci. To je otprilike nesto sto ce biti. Nemam nikakav problem ni sta cu, ni kako cu, ni cemu sve to, vec je samo uzbudljivo da li ce ista od toga biti mogucno. Sada je, srecom, mnogo manje napeto nego pre ovog filma i, specijalno, pre onog parceta papira sa Fasbinderovim imenom...

JASMINA LEKIC