|
Noć paklenih vozača 25-10-2001 Politika
"Munje!" reditelja Radivoja Andrića, scenario: Srđa Anđelić,
uloge: Sergej Trifunović, Boris Milivojević, Nikola
Đuričko, Zoran Cvijanović, Maja Mandžuka, Nebojša
Glogovac, Milica Vujović, Dule Savić (kao gost),
producenti: Z. Cvijanović, M. Josifov, distribucija: Pro vižn
- Kozara, Zvezda, Jugoslavija, Roda, Takvud
Dobre
vesti ne valja odlagati ni kriti, pogotovu ne u našem filmu
kojim, ako izuzmemo retke izuzetke, caruju osrednjost, manjkavosti
raznih vrsta pa i, zašto da ne kažemo otvoreno, mukli promašaji.
Stoga, odmah na stvar: novi film "Munje!" (god. proizvodnje
2001. trajanje: 90 min.) reditelja Radivoja Andrića je jedan
od najboljih filmova u našoj kinematografiji u poslednjih nekoliko
godina, značajno otkrovenje u žanru muzičkog i
takozvanog omladinskog (generacijskog) filma, velika zabava koja ne
prestaje od prvog do završnog kadra. Što je još čudnije,
u našem filmu koji obično, čak i kad je reč
o najistaknutijim autorima, pati od autorske samozaljubljenosti
i prevelikih dužina (kako da se bace sekvence koje ponavljaju
prethodno kazano?).
Radivoje Andrić koji je prošao
nekoliko važnih škola, najpre studije filma, a potom posao
asistenta sa raznim autorima, pokazao je i ovim filmom (prethodni,
"Tri palme za dve bitange i ribicu" pobrao je prilična priznanja)
da zna šta hoće i da za sve to nema potrebe da arči
komade gledaočevog života i neophodne koncentracije. Ovaj
potpisnik često ima nevolja da u mraku bioskopske dvorane proveri
da li mu je "seiko" iznenada stao. Ovoga puta, što nije
bez značaja, zaboravili smo čemu ručni sat služi.
Celokupni zaplet filma, što je jedna od sledećih
pouka koja se može steći sedenjem u tami Jugoslovenske kinoteke,
staje u ciglo nekoliko rečenica. Beograd devedesetih, samo
jedna noć u nizu mnogih sličnih, dva drugara, Pop (Sergej
Trifunović) i Mare (Boris Milivojević) poverili su svoju
demo-audio-kasetu svom nekadašnjem školskom drugu Gojku
(Nikola Đuričko), koji se dobro obukao, ima telohranitelja
i dobro odelo, da im za 350 demona (DM) načini kompakt-disk.
On, međutim, ima dobro pamćenje da su ga u detinjstvu mnogo
zezali (nadimak Sisa i sve ostalo pride) pa je rešio da ih spali.
Šta sad?
Duga je beogradska noć, njih uzgred
zanima lepa devojčica Kata (Maja Mandžuka), tu je i druga
devojka sa muzičkim ambicijama Lola (Milica Vujović) koja
želi da peva, ali nema prateći bend. Pri tom iskrsava provalnik
u liku Deda-Mraza (Zoran Cvijanović), a kad se potom pojavi
milicioner, skriveni simpatizer opozicije, u liku izvrsnog Nebojše
Glogovca, ekipa je spremna za konačan obračun sa Gojkom.
Tokom celokupnog filma, što sa scene što u "ofu", prži
dvadesetak alternativnih grupa sa nekadašnjeg jugoslovenskog
kulturnog prostora i gotovo svaki kadar je propraćen smišljeno
probranom muzičkom zavesom.
Imajući u rukama
dobro napisani scenario čuvenog voditelja B92 Srđe Anđelića,
Radivoje Andrić je uspeo da izbegne opasnosti
kreativnog haosa, da priču usaglasi uz upotrebu neodoljivih ironičnih
sugestija i humornih punjenja, odbaci laka sociološka
senčenja (upotreba roditelja, političara), a da ipak
pokaže prave dimenzije opšteg moralnog sloma i suštinske
marginalnosti mladog naraštaja. Veoma su efektni ironično
nagovešteni, kratki, flešbekovi, dok je kameo pojava nekadašnje
futbalske legende Duleta Savića u crvenom folksvagenu
(klopka za naivne) jedan od vrhunaca ovog iznenađenjima raskošnog
filma. Glumačka ekipa je besprekorno probrana, svi
su odlično uklopljeni u autentične ambijente rokerskih okupljališta,
premda je Boris Milivojević, koji odavno igra
u filmovima ove vrste ("Zemlja istine, ljubavi i slobode") pokazao
zašto će ga naši reditelji proganjati u sledećim godinama. Velika zabava, još jednom.
Milan Vlajčić
Prepreke i pretpostavke 25-10-2001 Danas
Nakon premijere filma "Munje" jedna stvar je paradoksalno i pomalo neocekivano
izbila na videlo - Radivoje-Rasa Andric, reditelj ovog ostvarenja,
nesumnjivo je postao pravi lokalni sampion u cvrstom kontrolisanju
sopstvene kinematografske sudbine.
Gurnut u nesigurne vode
ovog casnog zanata u - cini se - nikad gore vreme, ali i ocigledno
savrseno spreman na "sito i reseto" koje ga je ocekivalo, on je - naime
- jos svojim izvanrednim debijem "Tri palme za dve bitange i ribicu"
(1998) pokazao kako je kadar da svaku producentsku klopku ili
brljotinu doceka, savlada i isprati na nogama, istovremeno iznenadjujuci
bas sve ne samo zanatskom spretnoscu,
suverenoscu i skladnoscu,
nego i snagom licnog, autorskog, pa makar i pocetnickog pecata
koji je ipak uspeo da utisne i u to delo. Danas, tri duge godine kasnije,
Andricev novi film "Munje" stize u bioskope kao izuzetan dokaz
da nijedna od pohvala koje je tada
pobrao nije bila suvisna. Svestan
da od cekanja i kukanja nema vajde i naostren da se do kraja bori
za svoj komadic celuloidnog sna, on je najpre ispravno i pravovremeno
shvatio da su sramni produkcioni uslovi koji mu se svuda i za
sve nude mozda i suludi nagovestaj
tegobnog radjanja jedne nove
proizvodne i tehnoloske realnosti, da bi odmah zatim promucurno odlucio
da u takvu buducnost ovoga puta ugradi jedan neuporedivo licniji
i izazovniji projekat. Uspesno poigravanje preprekama i pretpostavkama
nikako nije i ne sme biti shvaceno kao krunski argument u odbrani
Andriceve trijumfalne samokontrole nad dosadasnjom karijerom, jer
film "Munje" verovatno jeste i koncept ljudi sa odredjenom (istinski
perspektivnom ili ne, svejedno!) produkcionom vizijom, ali je sve drugo
stvarno bitno i lepo u ovom beskompromisno urbanom, strasno modernom
i generacijskom delu zavisno od jedinstveno ocaravajuceg domastavanja
i prekrajanja zbilje koje u njemu izvode sam Andric i njegov
scenarista Srdja Andjelic. Avantura za jednu noc, u kojoj dvojica DiDzejeva
jurcajuci za novcem pronalaze ljubav i obrnuto, zacinjena neponovljivim
zbirom
fantasticno duhovitih epizoda i neverovatno
prefinjenim, a i predugo iscekivanim osecajem za autenticno gradski
jezik, rituale, mitologiju i ikonografiju, "Munje" su se lako mogle
izmetnuti u laziranu i tugaljivo plastificiranu rokenrol (uslovno!)
komediju. Upravo tu i tada se posredovanje izmedju odlicnih ideja i
surove prakse namece kao gotovo nemoguca stvaralacka misija u kojoj
je Andric radeci na filmu "Munje" izrastao do velemajstorske titule,
naizgled lako i lezerno nateravsi publiku da se po drugi put smeje
i uzbudjuje uz njegova dela, ali i da im - sto je jos kapitalnije -
potpuno veruje. Ukraseno usaglaseno inspirativnim glumackim doprinosom,
perfektno zaglusujucom muzickom podlogom i korisno prenaglasenom
narativnom i komicnom dinamikom, ovo ostvarenje se otud i zato uporno
oslanja na sopstvene, donekle bajkolike i od stvarnosti malcice izolovane
okvire, oslobadjajuci tako pred retkim eksplozijama nase kosmarne
svakidasnjice (batinanje studenata) prostor za njihovu pojacanu
ubojitost i upecatljivost. Jos kada bi i van nasih granica bili spremni
da poveruju kako smo konacno kadri da pravimo relevantne filmove
lisene nametnutog folklora i cemera, onda bi i zaokruzenost,
efikasnost
i neodoljivost Andricevog autorskog sveta izgubila domacinsku
ogranicenost i definitivno dobila - zajedno sa svima nama - i
te kako zasluzenu, globalnu sansu. A "Munje" nesumnjivo cine da ni taj
trenutak, bar nakratko, vise ne izgleda toliko utopijski daleko i nedostizno.
Aleksandar D. Kostic
|
