|
Noc paklenih vozaca 25-10-2001 Politika
"Munje!" reditelja Radivoja Andrica, scenario: Srdja Andjelic, uloge:
Sergej Trifunovic, Boris Milivojevic, Nikola Djuricko, Zoran Cvijanovic,
Maja Mandzuka, Nebojsa Glogovac, Milica Vujovic, Dule Savic (kao
gost), producenti: Z. Cvijanovic, M. Josifov, distribucija: Pro vizn
- Kozara, Zvezda, Jugoslavija, Roda, Takvud
Dobre
vesti ne valja odlagati ni kriti, pogotovu ne u nasem filmu kojim,
ako izuzmemo retke izuzetke, caruju osrednjost, manjkavosti raznih vrsta
pa i, zasto da ne kazemo otvoreno, mukli promasaji. Stoga, odmah
na stvar: novi film "Munje!" (god. proizvodnje 2001. trajanje: 90
min.) reditelja Radivoja Andrica je jedan od najboljih filmova u nasoj
kinematografiji u poslednjih nekoliko godina, znacajno otkrovenje
u zanru muzickog i takozvanog omladinskog (generacijskog) filma, velika
zabava koja ne prestaje od prvog do zavrsnog kadra. Sto je jos
cudnije, u nasem filmu koji obicno, cak i kad je rec o najistaknutijim
autorima, pati od autorske samozaljubljenosti i prevelikih duzina
(kako da se bace sekvence koje ponavljaju prethodno kazano?).
Radivoje
Andric koji je prosao nekoliko vaznih skola, najpre studije
filma, a potom posao asistenta sa raznim autorima, pokazao je i
ovim filmom (prethodni, "Tri palme za dve bitange i ribicu" pobrao je
prilicna priznanja) da zna sta hoce i da za sve to nema potrebe da
arci komade gledaocevog zivota i neophodne koncentracije. Ovaj potpisnik
cesto ima nevolja da u mraku bioskopske dvorane proveri da li
mu je "seiko" iznenada stao. Ovoga puta, sto nije bez znacaja, zaboravili
smo cemu rucni sat sluzi.
Celokupni zaplet filma, sto
je jedna od sledecih pouka koja se moze steci sedenjem u tami Jugoslovenske
kinoteke, staje u ciglo nekoliko recenica. Beograd devedesetih,
samo jedna noc u nizu mnogih slicnih, dva drugara, Pop (Sergej Trifunovic)
i Mare (Boris Milivojevic) poverili su svoju demo-audio-kasetu
svom nekadasnjem skolskom drugu Gojku (Nikola Djuricko), koji
se dobro obukao, ima telohranitelja i dobro odelo, da im za 350 demona
(DM) nacini kompakt-disk. On, medjutim, ima dobro pamcenje da su
ga u detinjstvu mnogo zezali (nadimak Sisa i sve ostalo pride) pa je
resio da ih spali. Sta sad?
Duga je beogradska noc, njih uzgred
zanima lepa devojcica Kata (Maja Mandzuka), tu je i druga devojka
sa muzickim ambicijama Lola (Milica Vujovic) koja zeli da peva, ali
nema prateci bend. Pri tom iskrsava provalnik u liku Deda-Mraza (Zoran
Cvijanovic), a kad se potom pojavi milicioner, skriveni simpatizer
opozicije, u liku izvrsnog Nebojse Glogovca, ekipa je spremna za
konacan obracun sa Gojkom. Tokom celokupnog filma, sto sa scene sto
u "ofu", przi dvadesetak alternativnih grupa sa nekadasnjeg jugoslovenskog
kulturnog prostora i gotovo svaki kadar je propracen smisljeno
probranom muzickom zavesom.
Imajuci u rukama dobro napisani
scenario cuvenog voditelja B92 Srdje Andjelica, Radivoje Andric
je uspeo da izbegne opasnosti kreativnog haosa, da pricu usaglasi uz
upotrebu neodoljivih ironicnih sugestija i humornih punjenja, odbaci
laka socioloska sencenja (upotreba roditelja, politicara), a da ipak
pokaze prave dimenzije opsteg moralnog sloma i sustinske marginalnosti
mladog narastaja. Veoma su efektni ironicno nagovesteni, kratki,
flesbekovi, dok je kameo pojava nekadasnje futbalske legende Duleta
Savica u crvenom folksvagenu (klopka za naivne) jedan od vrhunaca
ovog iznenadjenjima raskosnog filma. Glumacka ekipa je besprekorno
probrana, svi su odlicno uklopljeni u autenticne ambijente rokerskih
okupljalista, premda je Boris Milivojevic, koji odavno igra u filmovima
ove vrste ("Zemlja istine, ljubavi i slobode") pokazao zasto ce ga nasi reditelji proganjati u sledecim godinama. Velika zabava, jos jednom.
Milan Vlajcic
Prepreke i pretpostavke 25-10-2001 Danas
Nakon premijere filma "Munje" jedna stvar je paradoksalno i pomalo neocekivano
izbila na videlo - Radivoje-Rasa Andric, reditelj ovog ostvarenja,
nesumnjivo je postao pravi lokalni sampion u cvrstom kontrolisanju
sopstvene kinematografske sudbine.
Gurnut u nesigurne vode
ovog casnog zanata u - cini se - nikad gore vreme, ali i ocigledno
savrseno spreman na "sito i reseto" koje ga je ocekivalo, on je - naime
- jos svojim izvanrednim debijem "Tri palme za dve bitange i ribicu"
(1998) pokazao kako je kadar da svaku producentsku klopku ili
brljotinu doceka, savlada i isprati na nogama, istovremeno iznenadjujuci
bas sve ne samo zanatskom spretnoscu,
suverenoscu i skladnoscu,
nego i snagom licnog, autorskog, pa makar i pocetnickog pecata
koji je ipak uspeo da utisne i u to delo. Danas, tri duge godine kasnije,
Andricev novi film "Munje" stize u bioskope kao izuzetan dokaz
da nijedna od pohvala koje je tada
pobrao nije bila suvisna. Svestan
da od cekanja i kukanja nema vajde i naostren da se do kraja bori
za svoj komadic celuloidnog sna, on je najpre ispravno i pravovremeno
shvatio da su sramni produkcioni uslovi koji mu se svuda i za
sve nude mozda i suludi nagovestaj
tegobnog radjanja jedne nove
proizvodne i tehnoloske realnosti, da bi odmah zatim promucurno odlucio
da u takvu buducnost ovoga puta ugradi jedan neuporedivo licniji
i izazovniji projekat. Uspesno poigravanje preprekama i pretpostavkama
nikako nije i ne sme biti shvaceno kao krunski argument u odbrani
Andriceve trijumfalne samokontrole nad dosadasnjom karijerom, jer
film "Munje" verovatno jeste i koncept ljudi sa odredjenom (istinski
perspektivnom ili ne, svejedno!) produkcionom vizijom, ali je sve drugo
stvarno bitno i lepo u ovom beskompromisno urbanom, strasno modernom
i generacijskom delu zavisno od jedinstveno ocaravajuceg domastavanja
i prekrajanja zbilje koje u njemu izvode sam Andric i njegov
scenarista Srdja Andjelic. Avantura za jednu noc, u kojoj dvojica DiDzejeva
jurcajuci za novcem pronalaze ljubav i obrnuto, zacinjena neponovljivim
zbirom
fantasticno duhovitih epizoda i neverovatno
prefinjenim, a i predugo iscekivanim osecajem za autenticno gradski
jezik, rituale, mitologiju i ikonografiju, "Munje" su se lako mogle
izmetnuti u laziranu i tugaljivo plastificiranu rokenrol (uslovno!)
komediju. Upravo tu i tada se posredovanje izmedju odlicnih ideja i
surove prakse namece kao gotovo nemoguca stvaralacka misija u kojoj
je Andric radeci na filmu "Munje" izrastao do velemajstorske titule,
naizgled lako i lezerno nateravsi publiku da se po drugi put smeje
i uzbudjuje uz njegova dela, ali i da im - sto je jos kapitalnije -
potpuno veruje. Ukraseno usaglaseno inspirativnim glumackim doprinosom,
perfektno zaglusujucom muzickom podlogom i korisno prenaglasenom
narativnom i komicnom dinamikom, ovo ostvarenje se otud i zato uporno
oslanja na sopstvene, donekle bajkolike i od stvarnosti malcice izolovane
okvire, oslobadjajuci tako pred retkim eksplozijama nase kosmarne
svakidasnjice (batinanje studenata) prostor za njihovu pojacanu
ubojitost i upecatljivost. Jos kada bi i van nasih granica bili spremni
da poveruju kako smo konacno kadri da pravimo relevantne filmove
lisene nametnutog folklora i cemera, onda bi i zaokruzenost,
efikasnost
i neodoljivost Andricevog autorskog sveta izgubila domacinsku
ogranicenost i definitivno dobila - zajedno sa svima nama - i
te kako zasluzenu, globalnu sansu. A "Munje" nesumnjivo cine da ni taj
trenutak, bar nakratko, vise ne izgleda toliko utopijski daleko i nedostizno.
Aleksandar D. Kostic
|
