Filmska banka














   
Munje

Genre:
Komedija

Regie:
Radivoje Andric

Kratak sadrzaj:
Beograd devedesetih, samo jedna noc u nizu mnogih slicnih, dva drugara, Pop i Mare poverili su svoju demo-audio-kasetu svom nekadasnjem skolskom drugu Gojku, koji se dobro obukao, ima telohranitelja i dobro odelo, da im za 350 DM nacini kompakt-disk. On, medjutim, ima dobro pamcenje da su ga u detinjstvu mnogo zezali (nadimak Sisa i sve ostalo pride) pa je resio da ih spali. Sta sad? Duga je beogradska noc, njih uzgred zanima lepa devojcica Kata, tu je i druga devojka sa muzickim ambicijama Lola koja zeli da peva, ali nema prateci bend. Pri tom iskrsava provalnik u liku Deda-Mraza, a kad se potom pojavi milicioner, skriveni simpatizer opozicije, ekipa je spremna za konacan obracun sa Gojkom.

Producer:
Zoran Cvijanovic, Milko Josifov, Vojvodjanska banka

Scenario:
Srdjan Andjelic

Musik:
Darko Obradovic, Branislav Kovacevic

Camera:
Dusan Joksimovic, Igor Kraguljac

Scenografija:
Goran Joksimovic

Kostimografija:
Ljiljana Petrovic

Zemlja porekla:
Srbija

Montaza:
Marko Glusac

Trajanje:
90 minuta

Tehnika:
Digital, kolor

Premiere:
23.3.2001.



Glumci:

Boris Milivojevic
kao Mare
Dusan Milasinovic-Carli
kao Milance
Dusan Savic
kao Dusan Savic licno
Maja Mandzuka
kao Kata
Mihailo Zivotic
kao Lolin otac
Milica Vujovic
kao Lola
Nada Andjelic
kao Maretova majka
Nebojsa Glogovac
kao pandur
Nikola Djuricko
kao Gojko Sisa
Sergej Trifunovic
kao Pop
Vesna Trivalic
kao Popova majka
Zoran Cvijanovic
kao Deda Mraz
Iz medija:

Noc paklenih vozaca   25-10-2001   Politika

"Munje!" reditelja Radivoja Andrica, scenario: Srdja Andjelic, uloge: Sergej Trifunovic, Boris Milivojevic, Nikola Djuricko, Zoran Cvijanovic, Maja Mandzuka, Nebojsa Glogovac, Milica Vujovic, Dule Savic (kao gost), producenti: Z. Cvijanovic, M. Josifov, distribucija: Pro vizn - Kozara, Zvezda, Jugoslavija, Roda, Takvud



Dobre vesti ne valja odlagati ni kriti, pogotovu ne u nasem filmu kojim, ako izuzmemo retke izuzetke, caruju osrednjost, manjkavosti raznih vrsta pa i, zasto da ne kazemo otvoreno, mukli promasaji. Stoga, odmah na stvar: novi film "Munje!" (god. proizvodnje 2001. trajanje: 90 min.) reditelja Radivoja Andrica je jedan od najboljih filmova u nasoj kinematografiji u poslednjih nekoliko godina, znacajno otkrovenje u zanru muzickog i takozvanog omladinskog (generacijskog) filma, velika zabava koja ne prestaje od prvog do zavrsnog kadra. Sto je jos cudnije, u nasem filmu koji obicno, cak i kad je rec o najistaknutijim autorima, pati od autorske samozaljubljenosti i prevelikih duzina (kako da se bace sekvence koje ponavljaju prethodno kazano?).

Radivoje Andric koji je prosao nekoliko vaznih skola, najpre studije filma, a potom posao asistenta sa raznim autorima, pokazao je i ovim filmom (prethodni, "Tri palme za dve bitange i ribicu" pobrao je prilicna priznanja) da zna sta hoce i da za sve to nema potrebe da arci komade gledaocevog zivota i neophodne koncentracije. Ovaj potpisnik cesto ima nevolja da u mraku bioskopske dvorane proveri da li mu je "seiko" iznenada stao. Ovoga puta, sto nije bez znacaja, zaboravili smo cemu rucni sat sluzi.

Celokupni zaplet filma, sto je jedna od sledecih pouka koja se moze steci sedenjem u tami Jugoslovenske kinoteke, staje u ciglo nekoliko recenica. Beograd devedesetih, samo jedna noc u nizu mnogih slicnih, dva drugara, Pop (Sergej Trifunovic) i Mare (Boris Milivojevic) poverili su svoju demo-audio-kasetu svom nekadasnjem skolskom drugu Gojku (Nikola Djuricko), koji se dobro obukao, ima telohranitelja i dobro odelo, da im za 350 demona (DM) nacini kompakt-disk. On, medjutim, ima dobro pamcenje da su ga u detinjstvu mnogo zezali (nadimak Sisa i sve ostalo pride) pa je resio da ih spali. Sta sad?

Duga je beogradska noc, njih uzgred zanima lepa devojcica Kata (Maja Mandzuka), tu je i druga devojka sa muzickim ambicijama Lola (Milica Vujovic) koja zeli da peva, ali nema prateci bend. Pri tom iskrsava provalnik u liku Deda-Mraza (Zoran Cvijanovic), a kad se potom pojavi milicioner, skriveni simpatizer opozicije, u liku izvrsnog Nebojse Glogovca, ekipa je spremna za konacan obracun sa Gojkom. Tokom celokupnog filma, sto sa scene sto u "ofu", przi dvadesetak alternativnih grupa sa nekadasnjeg jugoslovenskog kulturnog prostora i gotovo svaki kadar je propracen smisljeno probranom muzickom zavesom.

Imajuci u rukama dobro napisani scenario cuvenog voditelja B92 Srdje Andjelica, Radivoje Andric je uspeo da izbegne opasnosti kreativnog haosa, da pricu usaglasi uz upotrebu neodoljivih ironicnih sugestija i humornih punjenja, odbaci laka socioloska sencenja (upotreba roditelja, politicara), a da ipak pokaze prave dimenzije opsteg moralnog sloma i sustinske marginalnosti mladog narastaja. Veoma su efektni ironicno nagovesteni, kratki, flesbekovi, dok je kameo pojava nekadasnje futbalske legende Duleta Savica u crvenom folksvagenu (klopka za naivne) jedan od vrhunaca ovog iznenadjenjima raskosnog filma. Glumacka ekipa je besprekorno probrana, svi su odlicno uklopljeni u autenticne ambijente rokerskih okupljalista, premda je Boris Milivojevic, koji odavno igra u filmovima ove vrste ("Zemlja istine, ljubavi i slobode") pokazao zasto ce ga nasi reditelji proganjati u sledecim godinama. Velika zabava, jos jednom.

Milan Vlajcic

Prepreke i pretpostavke   25-10-2001   Danas

Nakon premijere filma "Munje" jedna stvar je paradoksalno i pomalo neocekivano izbila na videlo - Radivoje-Rasa Andric, reditelj ovog ostvarenja, nesumnjivo je postao pravi lokalni sampion u cvrstom kontrolisanju sopstvene kinematografske sudbine.
Gurnut u nesigurne vode ovog casnog zanata u - cini se - nikad gore vreme, ali i ocigledno savrseno spreman na "sito i reseto" koje ga je ocekivalo, on je - naime - jos svojim izvanrednim debijem "Tri palme za dve bitange i ribicu" (1998) pokazao kako je kadar da svaku producentsku klopku ili brljotinu doceka, savlada i isprati na nogama, istovremeno iznenadjujuci bas sve ne samo zanatskom spretnoscu,
suverenoscu i skladnoscu, nego i snagom licnog, autorskog, pa makar i pocetnickog pecata koji je ipak uspeo da utisne i u to delo. Danas, tri duge godine kasnije, Andricev novi film "Munje" stize u bioskope kao izuzetan dokaz da nijedna od pohvala koje je tada
pobrao nije bila suvisna. Svestan da od cekanja i kukanja nema vajde i naostren da se do kraja bori za svoj komadic celuloidnog sna, on je najpre ispravno i pravovremeno shvatio da su sramni produkcioni uslovi koji mu se svuda i za sve nude mozda i suludi nagovestaj
tegobnog radjanja jedne nove proizvodne i tehnoloske realnosti, da bi odmah zatim promucurno odlucio da u takvu buducnost ovoga puta ugradi jedan neuporedivo licniji i izazovniji projekat. Uspesno poigravanje preprekama i pretpostavkama nikako nije i ne sme biti shvaceno kao krunski argument u odbrani Andriceve trijumfalne samokontrole nad dosadasnjom karijerom, jer film "Munje" verovatno jeste i koncept ljudi sa odredjenom (istinski perspektivnom ili ne, svejedno!) produkcionom vizijom, ali je sve drugo stvarno bitno i lepo u ovom beskompromisno urbanom, strasno modernom i generacijskom delu zavisno od jedinstveno ocaravajuceg domastavanja i prekrajanja zbilje koje u njemu izvode sam Andric i njegov scenarista Srdja Andjelic. Avantura za jednu noc, u kojoj dvojica DiDzejeva jurcajuci za novcem pronalaze ljubav i obrnuto, zacinjena neponovljivim zbirom
fantasticno duhovitih epizoda i neverovatno prefinjenim, a i predugo iscekivanim osecajem za autenticno gradski jezik, rituale, mitologiju i ikonografiju, "Munje" su se lako mogle izmetnuti u laziranu i tugaljivo plastificiranu rokenrol (uslovno!) komediju. Upravo tu i tada se posredovanje izmedju odlicnih ideja i surove prakse namece kao gotovo nemoguca stvaralacka misija u kojoj je Andric radeci na filmu "Munje" izrastao do velemajstorske titule, naizgled lako i lezerno nateravsi publiku da se po drugi put smeje i uzbudjuje uz njegova dela, ali i da im - sto je jos kapitalnije - potpuno veruje. Ukraseno usaglaseno inspirativnim glumackim doprinosom, perfektno zaglusujucom muzickom podlogom i korisno prenaglasenom narativnom i komicnom dinamikom, ovo ostvarenje se otud i zato uporno oslanja na sopstvene, donekle bajkolike i od stvarnosti malcice izolovane okvire, oslobadjajuci tako pred retkim eksplozijama nase kosmarne svakidasnjice (batinanje studenata) prostor za njihovu pojacanu ubojitost i upecatljivost. Jos kada bi i van nasih granica bili spremni da poveruju kako smo konacno kadri da pravimo relevantne filmove lisene nametnutog folklora i cemera, onda bi i zaokruzenost,
efikasnost i neodoljivost Andricevog autorskog sveta izgubila domacinsku ogranicenost i definitivno dobila - zajedno sa svima nama - i te kako zasluzenu, globalnu sansu. A "Munje" nesumnjivo cine da ni taj trenutak, bar nakratko, vise ne izgleda toliko utopijski daleko i nedostizno.
Aleksandar D. Kostic