| La banque du film |
|
    | ||||||||||||||||
 |
|
|||||||||||||||
| ||
|
|
||||||||||
|
|
||||||||||
| ||
|
Crni talas u koloru 23-10-2001 Danas Poslednje ostvarenje Zivojina Pavlovica, "Drzava mrtvih", koje je gotovo dve godine od smrti svoga autora lezalo u bunkeru nedovrseno, zahvaljujuci rediteljskoj zavrsnoj doradi Dinka Tucakovica bice premijerno prikazano 8. septembra na festivalu u Veneciji.- Producentska kuca Delfin Film Zoje Todorovic i Sinisa Kovacevic, autor drame "Janez", na osnovu koje je nastao scenario za film, ponudili su Zivojinu Pavlovicu da film rezira, kaze za nas list Vuk Pavlovic, dramaturg, sin Zivojina Pavlovica, koji je "Drzavu mrtvih" radio kao drugi asistent rezije. - Zika je to prihvatio, i zajedno sa Kovacevicem dramatizovao je tekst, menjao ga, to jest prilagodio filmskom jeziku, zarad nekih atraktivnosti, a i da bi bila dostignuta ekspresivna vizuelnost. Kovacevicev tekst je bio kamernog tipa, sve se desavalo u jednoj sobi gde je ta porodica smestena. Film zahteva neku svezinu koja se odnosi na odlazak u eksterijer i u razne druge enterijere, a koji oslikavaju vreme u kome se radnja filma desava. "Drzava mrtvih" pocinje 1991. godine, kada Slovenija proglasava otcepljenje, svadbom u Sarajevu. Glavni junak je Janez, zastavnik JNA, kome se tom prilikom udaje cerka. On ima zenu Makedonku, sina studenta i dve devojcice bliznakinje. Tada mu Slovenci nude veci cin u njihovoj vojsci, ali on ipak ostaje veran zakletvi polozenoj u JNA, ma kakva ona bila i odlazi u Beograd. Tu prolazi kroz ono kroz sta su prolazili mnogi oficiri koji su tada dolazili iz Hrvatske i Bosne, koji su ziveli kao izbeglice, od nemila do nedraga, po jeftinim hotelima. U hotelu "Galeb", u kome je deo filma snimljen, zaista zive oficiri koji nisu imali gde drugde i to deluje jako tuzno. Naziv filma promenjen je jos tokom snimanja. To je uradio Zivojin, jer je kroz raspad te porodice zapravo ispricana alegorijska prica o raspadu te nesretne tvorevine koja se zvala SFRJ. Otuda naziv "Drzava mrtvih", sto je daleko efektnije, bez obzira na neospornost drame Sinise Kovacevica. Film je tako antiratno orijentisan. Postoji jedna ratna scena u Sloveniji i to je sve. Tu nema politike gotovo uopste, osim nekih konotacija iz kojih gledalac saznaje da se drzava raspada. Ali to je sve u pozadini price. Glavna prica je o porodici i odnosima izmedju oca i sina - kaze Vuk Pavlovic. - Snimanje je od juna, uz prekide, trajalo do sredine septembra 1997. To je bilo posebno iskustvo za mene, jer sam znajuci celu knjigu snimanja, pratio Zivojinov rad na objektima, kako svoje ideje zapisane na papiru, prebacuje kroz kadrove... Bilo je svega, ali je snimanje ipak zavrseno. Tek posle nastaje golgota ovog filma: opet problemi sa producentkinjom, koja je ostala duzna nekim ljudima iz ekipe. A onda, novi zastoji i tako narednih godinu dana. Potom je Zivojin, potpuno nenadano, preminuo. Znam da ga je to grizlo i nije mu bilo svejedno sto je materijal ostao nedovrsen. Dosta je ulozio u taj film, a nije uspeo da uopste udje u montazu - tvrdi Vuk Pavlovic. Nakon toga nastala je potraga za rediteljem koji bi zavrsio film. Prva ideja je bila da Slobodan Sijan uradi finalnu verziju. Potom je izbor pao na Dudu Ceramilac, koja je radila kao prvi asistent na snimanju, a radila je i sa Zikom i na filmu "Dezerter". Medjutim, ni ona nije nasla zajednicki jezik s producentom. Na predlog Venecijanskog festivala, u igru je potom usao i Emir Kusturica, ali je i on ubrzo odustao zbog svojih obaveza. - U jednom trenutku delovalo je potpuno nestvarno da za jedan film koji je u potpunosti snimljen, ne moze da se nadje covek koji ce da uradi postprodukciju, sto znaci da sve sto treba da se uradi je da se srede ton i slika, da se uradi miks i da se izmontira celokupan materijal. Meni je bilo potpuno neshvatljivo da ljudi iz Radio-televizije Srbije, koja je takodje ucestvovala u radu sa ljudstvom i tehnikom, uopste nisu reagovali na cinjenicu da je film ostao nedovrsen. Valjda su i oni imali nekog interesa da se film zavrsi, ali nista - kaze Pavlovic. U medjuvremenu, montazerka Lana Vukobratovic, koja je sa Pavlovicem radila dva njegova poslednja filma "Na putu za Katangu" i "Dezerter", sama je montirala, to jest, birala je po knjizi snimanja kadrove koji su tehnicki upotrebljivi i redjala ih. Tako je sve trajalo do leta 1999. godine, posle bombardovanja, kada je konacno "Komuna" pruzila pomoc, da se uradi postprodukcija. Obostrana ideja je bila da to uradi Dinko Tucakovic. Voz kao lajtmotiv - Ja sam od porodice Pavlovic dobio njegovu knjigu snimanja, u kojoj je on zapisivao svoje komentare, primedbe. U tokom samom procesu snimanja, menjao je dosta u odnosu na knjigu snimanja - dopisivao je replike, izgled scena je menjao, a neke nije ni snimio, sto je meni kasnije otezalo proces da dramatursko uoblicavanje filma - pojasnjava Dinko Tucakovic. Postojale su neke sekvence koje su imale visak materijala, druge su pak imale manjak, ali to se sve i inace desava tokom snimanja jednog filma. Mislim da su u filmu maksimalno ispostovani neki Pavlovicevi principi, kao sto su voz kao lajtmotiv, manjak muzike, a i tamo gde je ima uglavnom je ambijentalna, i sluzi uglavnom za podcrtavanje nekih scena. Najvise iscpljuje to stalno razmisljanje da li, od celokupnog materijala, donosim prave odluke. Ipak mislim da cemo na kraju da napravimo poslednji film Zivojina Pavlovica, to jest, to jest da ga doradimo. To je isto kao kada arheolozi otkopaju neku iskopinu, za koju znaju da ima vrednost, ali je tek kasnije nakon obrade uvide njenu velicinu. - Bilo mi je izuzetno drago kada je Dinko pristao da dovrsi film. On je jos pre odgledao snimljen materijal i imao je neke pozitivne ideje koje nisu uopste odudarale od Zivojinove osnovne postavke. Gledao sam finalnu verziju filma, kojoj zasad nedostaju jos neki detalji poput muzike i sumova. Smatram da je Dinko ispostovao Zivojinove ideje, i temu filma. Film izgleda dosta dobro, mracan je i izaziva emocije. Pozvan je i u Toronto, Solun i u Lokarno -tvrdi Pavlovic. Reziser, Dinko Tucakovic, u razgovoru za nas list o filmu kaze: - Ja stalno pokusavam da uspostavim jednu retoricku distancu - da ja zapravo zavrsavam film Zivojina Pavlovica, a ne svoj film i upravo s tom ambicijom sam usao u projekat. Moje mesto tu je vrlo kriticno, cak na momente nije ni najprijatnije, zbog toga sto nemam autora pored sebe. Zivojin Pavlovic je bio moj profesor i od svih domacih autora, na moj rad najvise su uticala njegova ostvarenja. Pored toga, imao sam prilike da pravim nekoliko razgovora sa njim, da ucestvujem u nastanku jedne knjige "Zivojin Pavlovic, dva razgovora", i privatno smo se posecivali i bili vrlo bliski... Prisustvo Pavlovica u filmu je ogromno i moja jedina zelja i ambicija su da to ostvarenje privedem kraju. Kada bih radio sopstveni film imao bih pravo na gresku, ali ne i sada kada dovrsavam nesto sto nisam zapoceo. Zato je tesko raditi ga, ali sa druge strane veliko je zadovoljstvo da se to ostvarenje privede kraju. I da bar na taj nacin, putem filma, Zivojin Pavlovic ponovo bude sa nama - govori za Danas Dinko Tucakovic. On kaze da se, kada je preuzeo rad na materijalu, konsultovao sa porodicom Zivojina Pavlovica, ne zato sto mu je bila potrebna dozvola, vec zato sto se tako osecao bolje. - Ovo je najverovatnije najbolji film iz poslednje Pavloviceve stvaralacke faze. "Drzava mrtvih" jako podseca na njegove filmove iz 60-ih godina, moglo bi da se kaze da je ovo crni talas u koloru. Interesantno je da je Pavlovic snimao najveci deo filma sa dve kamere, sto je vrlo neobicno za njega. Ovoga puta nije toliko dominantan dugi kadar, mada ima kadar-sekvenci i to je dodatno meni otezalo posao u nacinu razmisljanja, jer film ima vise od 940 kadrova, sto je zapanjujuce, kada se zna da su njegovi filmovi imali izmedju 300 i 400 kadrova. Po ritmu, film je mozda najslicniji filmu "Zadah tela" - ima malo taj stakato ritam, koji nije tipican za rane Pavloviceve filmove. Serdjo Djermani Grmek, veliki poznavalac i promoter naseg filma u svetu, jako je impresioniran filmom, a i njegova je velika zasluga sto ce film premijeru doziveti u Veneciji. Slicno je odreagovao i direktor festivala u Solunu Misel Demopulos, kada je video film u sirovom stanju - kaze Tucakovic. Iako nastao na jedan jako mukotrpan nacin, Tucakovic nam otkriva da je film bio vrlo ambiciozno zamisljen i, kako kaze, sada kada su sastavljene slike tog filma, on ce mnogima izgledati kao da nije iz ove nase nacionalne produkcije, jer u produkcionom zahvatu nadmasuje dosadasnje Pavloviceve filmove. - Film jednostavno "nosi" Ratko Polic sa jednom fantasticnom kreacijom i koncentracijom koje su potpuno neverovatne. I sve te peripetije i, sada vec anegdote da je tokom snimanja odlazio u Sloveniju pa se vracao na dosnimavanje, ne vide se jer se radi o jednom velikom glumcu. To je i jedna od prvih uloga Nebojse Glogovca, a pojavljuje se evo sada, kada je on vec jedan od nasih najaktuelnijih glumaca. Katinu Ivanovu znamo iz filma "Gipsy Magic", a Milena Pavlovic je napravila jednu od svoju do sada najzreliju ulogu. Zato je ovo glumacki film, i mi smo se trudili da se najpre to vidi u konacnoj verziji... - utisak je Tucakovica. Film je radjen u "dolby stereo sistemu", i tako da ce to biti jedini Pavlovicev film u toj tehnici. Tucakovic kaze da to nije nikakvo svetogrdje, vec da je film i sniman u toj tehnici.. Uz film priprema se i knjizica o filmu i o svemu sto se oko njega desavalo, sto, kako kaze Tucakovic, niko ne krije, ali zasad je najvaznije da taj film bude zavrsen. Tucakovic ima i jednu interesantnu ideju da beogradska premijera bude 29. novembra. Pored toga sto bi se drzavni praznik sjajno poklopio s naslovom filma, upravo je tog datuma, pre dve godine, Zivojin Pavlovic i preminuo. Tako bi bilo dosta simbolike, a ujedno bi bio ostvareni omaz i pocast nasem velikom filmskom autoru. Dragan Jovicevic |
