| La banque du film |
|
    | ||||||||||||||||
 |
|
|||||||||||||||
| ||
|
|
||||||||||
|
|
||||||||||
|
|
||||||||||
|
|
||||||||||
|
|
||||||||||
|
|
||||||||||
|
|
||||||||||
| ||
|
Protiv zla se moze samo njegovim sredstvima 23-09-2000 Danas Scenarista i reziser mladje generacije, Djordje Milosavljevic, privukao je paznju domace i svetske javnosti pre svega rezijom svog prvenca "Tockovi" iz proslogodisnje produkcije, a ovih dana, zahvaljujuci novom ostvarenju, "Mehanizam".Beogradska premijera ovog filma je proletos otkazana par dana pre premijere, zbog ocene producenata i Milosavljevica da je bila pomalo ishitrena i da je bolje da film prodje nekoliko svetskih filmskih festivala, pa tek onda da izadje pred beogradsku publiku. Nakon festivala u Montrealu i Torontu, film ce premijerno kod nas biti prikazan 13. oktobra. - "Mehanizam" je nastao po scenariju Gordana Mihica, mog profesora sa Fakulteta dramskih umetnosti. To je prica koja se desava u srpskoj provinciji, u okolini Zrenjanina, i prati dvojicu profesionalnih kriminalaca koji odlaze tamo poslovno i sudaraju se sa dva lika koji su protagonisti filma - mladom zenom, koja zbog posla putuje u provinciju i koju igra Ivana Mihic, i taksiste, inace povratnika, bivseg regruta, kojeg igra Andrej Sepetkovski. To je drama koja pokusava nesto da kaze o pitanju zla i nasilja. Tematski, idejno i stilski je bliska "Tockovima", s tim sto je u pitanju realisticnija, "tvrdja" prica, bliza psiho drami, to jest psiholoskom trileru. Da li inspirisana stvarnim dogadjajem? - Ne, nije, ali nazalost precesto takve stvari mozemo da vidimo u crnoj hronici. Prica je sustinski jednostavna, ali je, nadam se, ubedljiva u toj jednostavnosti. Iz cega proistice to zlo, o kojem film govori? - Ne mislim da ovaj film nudi odgovore, vec samo problematizuje problem nasilja i zla u danasnjem drustvu. Ono sto sam hteo da kazem u filmu jeste da je zlo jako vitalno, mozda cak i vitalnije od "dobrog" u coveku, i da se siri i razmnozava. Dramaturski, struktura filma prati coveka koji je izabrao da bude zao i koji tera druge ljude da i oni profunkcionisu u zlu. I finale filma njemu daje za pravo, jer na kraju i ostali likovi pocinju da se prilagodjavaju tom zlom sistemu. Film barata nekim pojmovnim stvarima kao sto su devojka bez posla, taksista koji se vratio iz rata, mladi ubica koji se profesionalno bavi kriminalom. Kako izgleda otpor protiv nasilja u Vasem filmu? - Junaci filma samo isprobavaju otpor prema zlu, od tog pacifistickog distanciranog stava, pa do gole borbe za opstanak. To je sustina filma - kako se odupreti zlu i na koji nacin. Junaci, u tom mozda malo pesimisticnom finalu, pokazuju da se zlu mozete odupreti samo njegovim oruzjem. Sve drugo tokom filma se pokazalo nedovoljno adekvatnim. A to jeste bitno pitanje ne samo filmsko, vec i drustveno i istorijsko i politicko - kako se uopste braniti od zla. Moji junaci u filmu "Mehanizam" suocavaju s zlom tako sto su uzvratili istim oruzjem, doslovno pistoljem. Znaci film je lisen hepi-enda? - Pa, da. Stvari nisu crno bele, i nasa ideja je bila da napravimo film koji ima jedan tezak, jak kraj. Hteo sam da celo finale filma prodje u intenzivnom tonu, da sukob sa zlom sugerisemo i slikom, tonom i, pre svega, glumackom igrom. Kraj jeste tragican, ali je, bar se nadam, i katarzican. Uloge u filmu ste dodelili i mladim glumcima, Andreju Sepetkovskom, Sasi Aliju i Gordanu Kicicu. Kako je izgledala saradnja s njima? - Bilo je sjajno raditi sa tim mladim glumcima. Mislim da su oni dragoceni i da se na tim mladim glumcima, kao i u slucaju "Nebeske udice", film kompletno odrzava. Veoma je znacajno imati nova, filmski neistrosena lica, jer unose neku vrstu autenticnosti i ubedljivosti s kojima, vec uprizore, to jest, ukalupljen glumac, ima velikih problema. Film koji me je beskrajno odrzavao u toku rada na oba moja filma, jeste "Krvavo prosto" brace Koen. Zapanjujuce je koliko taj americki film pristaje nasoj duhovnoj i civilizacijskoj situaciji Mogu posebno da istaknem saradnju sa Gordanom Kicicem koji, pored toga sto je dobar glumac, izuzetno je filmski obrazovan. On je cak imao prilike da kroz glumu pruzi nekoliko filmskih citata iz nekih prepoznatljivih filmova koji tretiraju slicne teme. S obzirom da ste dramaturg, a vec drugi film potpisujete kao reditelj, interesuje nas koji su svetski reditelji uticali na Vas rediteljski "rukopis"? - Postoji nekolicina, koji su mi uvek zanimljivi.Od francuskih reditelja "novog talasa" pa do reditelja americkog filma sedamdesetih. Recimo Pekinpo, Sabrol, ili Volter Hil i Karpenter iz prvih filmova. Moj filmski ukus se formirao sedamdesetih i osamdesetih. Film koji me je beskrajno odrzavao u toku rada na oba moja filma, jeste "Krvavo prosto" brace Koen. Zapanjujuce je koliko taj americki film pristaje nasoj duhovnoj i civilizacijskoj situaciji. Desava se u nekoj teksaskoj provinciji, gde se, sticajem nesrecnih okolnosti, junaci medjusobno istrebljuju. Takvu vrstu filma sam i ja zeleo da napravim od svoja dva filma. A oni su za mene, na tematskom i idejnom nivou, kao filmovi blizanci, i to mi je bilo vrlo dragoceno. U cemu se ogleda odnos drzave prema domacem filmu? - U dosadasnjoj saradnji s dve kuce, "Sinema dizajnom" i "Horizontom", pa cak i s nekim kucama u manje uspesnim produkcijama, nijednog trenutka nisam ni video ni cuo nista od drzave. To je i osnovni problem nase kinematografije - ta prepustenost filma filmskim radnicima i nikom vise. Licno sam izuzetno zadovoljan saradnjama sa filmskim ekipama. Mislim da su jugoslovenske filmske ekipe cudo po sebi. Mozda malo natopljene alkoholom, ali su svakako malo cudo. U principu, filmski radnik u Jugoslaviji se sudara sa problemima koje mislim da muce filmske radnike bilo gde u svetu, s tim sto je kod nas veci problem jer je publika mnogo manja pa i "neotesanija". Mislim da je strasan problem filmskog radnika mog ukusa da nadje prostor, odnosno publiku kojoj ce se tacno obratiti. U tako malom trzistu, kakvo danas imamo u ovoj skucenoj Srbiji, publika bi najvise volela da gleda samo neke stupidne komedije. Sve drugo toj publici vrlo malo prija. Moj problem, kao filmskog radnika koji pokusava nesto da napravi u jugoslovenskoj kinematografiji, jeste da nadjem publiku koja je zainteresovana i za drugu vrstu price. Ali to nije samo moj problem. Sa slicnim problemom suocava se, siguran sam, i Dejan Zecevic, koji se upustio u realizaciju, u kanonskom smislu, horor filma. Da li danas u Srbiji moze da se proizvede film bez pomoci Radio-televizije Srbije? - Naravno da moze, i filmovi se vec nekoliko godina unazad rade bez pomoci te televizije. Ne znam koliko dugo ta televizija nikakav novac nije dala. Praksa donacije filmskim kucama je ukinuta, mada po zakonu bi trebalo to da rade i to u velikom iznosu. Producenti su, kao i reditelji, scenaristi ili glumci prepusteni sami sebi. Sami iznalaze nacina da dodju do novca i sredstava za film. Lepa stvar je uradjena sa "Nebeskom udicom" i to bi moglo cesce da se praktikuje - nalazenje sireg trzista. Da li to znaci da su sve nase produkcije zapravo nezavisne, sto recimo Slovenija, Makedonija, pa i Hrvatska uveliko gaje? - Nisam bas siguran za Hrvatsku. Cini mi se da se oni tek sada polako oslobadjaju, a u Sloveniji je pravi procvat nezavisnih produkcija. Iskreno se nadam da se jugoslovenskom filmu nece desiti ono sto se desilo jugoslovenskom fudbalu, jer je sindrom vrlo slican. Srbija je oduvek imala jaci film od slovenackog, i produkciono i po medjunarodnim uspesima. Danas se desava to da slovenacki film prosto buja zahvaljujuci i oslobodjenosti drustva i ekonomije, a srpski film se sa mukom napreze da ne posustane. Nadam se da se nece desiti ono sto se desilo reprezentaciji, u kojoj imamo super pojedince, ali ceo tim ne funkcionise. A to moze da se desi vrlo lako, jer se u film jednostavno nista ne ulaze. Da li to znaci da je, nakon ukidanja sredstava drzavne televizije, umanjena i mogucnost cenzurisanja scenarija? - Film, kao i sve druge umetnosti, uvek je delimicno i politican. Ja, kao autor, cuvao sam se direktnih politickih izjava, jer mislim da film ne treba da bude politicko oruzje. U slucaju "Nebeske udice" jako puno truda smo ulozili da se ni jednom recju ne spomene ono sto se desavalo. Dakle ideja je bila da film isprica pricu o ljudima, koji su se zatekli pod bombama. Svako umetnicko delo je i nekakav sud o politici. Zar ne mislite da i cutanje moze biti propaganda? - Apsolutno. Ali, svako ko se bavi umetnoscu mora da iznosi nekakvu vrstu politickog angazmana. Ne politickog iskaza, vec indirektnog politickog angazmana. Jer situacija u kojoj zivimo moralno obavezuje na to. U politickom zivotu ima puno tema koje bi mogle da budu pretocene u film. Film o Otporu na primer? - To je dobra tema. Ja beskrajno simpatisem Otpor, ali ne bih pisao scenario za film, jer sam siguran da tamo ima dosta mladih ljudi koji takodje pisu. Film o Otporu trebalo bi da napravi neki otporas. Oni sasvim sigurno zasluzuju film. Tesko je piscu da pise u ime drugog. Zato bi ti mladi ljudi najbolje napravili pricu pisuci je "iz svoje koze". Zato sam se, u ova dva filma u kojima tretiram problem nasilja, trudio da to tretiram iz pozicije mladog coveka koji ne pripada tom svetu nasilja, ali koji se u njemu zatekao. U "Tockovima" je to bio glavni muski lik propalog studenta, a u "Mehanizmu" je musko-zenski tandem. Birao sam junake kroz koje mogu da pricam tu pricu. Izgleda mi kao da u Otporu ima i dramaturga i reditelja. Sudeci barem po tim porukama - dramatuski su obradjene i realisticne. Verovatno im ne bi bila potrebna moja pomoc. Dragan Jovicevic "MEHANIZAM" KOJI FUNKCIONISE 10-11-2000 Medija Klub CG Mehanizam", SRJ, niskobudzetni roud - movie, nastao iz pera, jednog od autora crnog talasa Gordana Mihica, u stvari je alegorijska slika vremena koje zivimo. Kontradiktornosti nabrojene u prvoj recenici su sljedece:- kao zemlja proizvodnje navedena je SRJ, drzava koja po mnogim, a izmedju ostalog i producentsko-distributerskim ambicijama ne postoji. Jer, "Mehanizam " je nacin na koji srpski film pokusava da prezivi. Producentsko - privatne asocijacije, (Cinema dizajn, Horizont 2OOO) plemeniti je napor porodicnih manufaktura Mihic, ili Samardzic da omogucavaju opstanak sebi i srpskoj kinematografiji. U ostatku SRJ (citaj: Crnoj Gori), takvih ili bilo kakvih drugih ambicija za ozivljavanje filma nema. Zabuna: film je dakle, srpski. - film je nisko-budzetan, jer je snimljen na elektronici, a potom prebacen na filmsku traku. A zabuna, koja je za svaku pohvalu: tonska obrada, dizajn, scenografija, kostim u filmu, za ovdasnje prilike, ne djeluju nimalo jeftino. Dakle, pare su se ipak nasle. - roud - movie je podzanr americke kinematografije, sa nezaboravnim pretecom u bivsoj SFRJ kinematografiji "Kad budem mrtav i beo", antologijskim filmom Zivojina Pavlovica. Zbunjujuce, jer metaforicni scenaristicki predlosci, rijetko dozvoljavaju zanrovski tretman. Tako da osnovni mehanizam "Mehanizma" funkcionise, ali sa dodatnim navijanjima. Politizovan pamfletski scenario o "zlu u nama" koje izbija na povrsinu u Farkazdinu (selo pored Zrenjanina), iscitan od strane reditelja Milosavljevica, u zanatskom maniru Dzarmusevih vesterna, sjajnog americkog sajns-fiksn - horor serijala "Dosije X" , a sve u zagonetki trilera, pokusaj je koji treba cijeniti. Prica je unekoliko neprepricljiva. Par ubica (Nikola Kojo i Gordan Kicic),jedan je profesionalac sa iskustvom, a drugi - ubica pocetnik, na sumanutom autu - putu, na kojem je, izuzetno nasminkana, za vrjeme o kojem govori, tezga sa svakodnevnom ponudom sa buvljaka, i benzinskom pupmom na kojoj, gle cuda, ima goriva, pokupe uciteljicu (Ivana Mihic). Ona je prisiljena na stopiranje da bi, nakon sest godina cekanja dosla do svog prvog radnog mjesta. Radno mjesto je u selu pored Farkazdina. A na farkazdinskoj zeljeznickoj stanici sa "njujorskom oznakom"?! za taksi prevoz, ne ocekujuci njih, vec ocekujuci putnike?! (u metafizickom smislu - cekajuci smirenje), nalazi se taksista (Andrej Sepetkovski), mladic sa kapom, a u stvari mladic bez uveta, koje je izgubio u neobicnom ratnom puskaranju. Tri glavna lika postaju profesionalac - ubica, uciteljica i taksista. Ostali nestaju, principom bioloske eliminacije, tipa: jaci ubija, a pojavljuju se, kao u svakom roud -moviju , kao likovi skice koji ilustruju stanja glavnih junaka. Uciteljica i ubica, kao likovi - borci, ne prezivljavaju do kraja. A taksista, "crno-talasovski, i pravoslavni (?!) mistik" (ko tebe kamenom , ti njega hljebom), u duhu aktivnog cekanja, ne usudjujuci se na "odbranu i zastitu" do posljedneg trenutka, jedini ce, docekati "sjutra". Da li je bolje ili gore, ne znamo. Kraj je otvoren. Nema nevinih, a junak sa pistoljem u ruci, odlazi naprijed, prisiljen da se odluci za makar kakvu buducnost. Opet se mora pribjeci olaksavajucem naslovu filma, da bi se nastavila analiza. Mehanizam nastajanja ideje je opozicioni -demokratski, i za svaku pohvalu. Mehanizam pisanja scenarija, opterecen je nesuvislim, skiciranim dijalozima, koji treba da motivisu mehanizam nastanka ideje. A mehanizam autorskog pristupa iliti rezije, je svijetla tacka u lancu. Evidentno posjedovanje zelje za osmisljavanjem djela u duhu americke nove kinematografije (Tarantino, Dzarmus...), i zanrovskih standarda (USA noar i vestern klasici iz pedestih godina), rezultiralo je, ipak, stilski koherentnim djelom. Srpska mladja glumacka populacija ovim filmom potvrdjuje (Nikola Kojo), ustanovljava talenat (Sepetkovski, Kicic), ili ga konacno otkriva (Ivana Mihic) - da odglumi likove u maniru zapadne kinematografije. A DJordje Milosavljevic je "Mehanizam" pretenciozno, a vjesto "navio", stavivsi u pogon scenario, koji bi na bilo koji drugi nacin ostao isprazan, papirnat, i filmski nefunkcionalan, a ovako predstavlja znacajan iskorak u novijoj filmskoj produkciji ovih prostora. Pouka "Mehanizma" je - aktivnim cekanjem dobijamo zivot i pristajemo na bilo kakvu buducnost. MEHANIZAM NASILJA 25-10-2001 Medija Klub CG Film "Mehanizam", u produkciji "Horizonta 2000", a prema scenariju Gordana Mihica, upravo dozivljava seriju promotivnih prikazivanja u nasim garadovima, pocev od Beograda, Novog Sada i Nisa. Okupio je mladu i ambicioznu glumacku ekipu (Ivana Mihic, Nikola Kojo, Andrej Sepetkovski, Gordana Kicic, Bane Vidakovic). Distributer je "Metro film".Nesto vise od mesec dana pre domace publike film je videla publika u Kanadi, dajuci mu visoku ocenu kao "ubedljivoj drami cija je srz problem nasilja i zla i koji udara direktno u srce" (Globe&mail). Najpre je 1. septembra prikazan na Filmskom festivalu u Montrealu a nekoliko dana kasnije i na Filmskom festivalu u Torontu. Interesovanje je, bez skepticizma, verovatno dobrim delom zbog trenutnih politickih aktuelnosti u nasoj zemlji, bilo izuzetno. Trazila se karta vise, a na pres konferenciji bilo je preko sezdeset novinara, kriticara i filmskih stvaralaca. Posle svetskih (ili belosvetskih?) uspeha sledila su prikazivanja domacoj publici. Misljenje domace publike je podeljeno, od euforicnog odusevljenja do apsolutnog negiranja ma kakve vrednosti. U svakom slucaju, svojom vrednoscu ili okolnostima siromasne domace filmske produkcije, film je zasluzio "Srebrnu novosadsku arenu" na upravo zavrsenom festivalu, a specijalna nagrada za ton pripala je Milanu Davidovicu, jednom od clanova ekipe koja je realizovala "Mehanizam". Ravnopravno sa "Nebeskom udicom" podelio je i priznanje zirija kritike (FIPRESCI) za najbolji film na festivalu. Tema filma je sukob dobra i zla, destruktivna agresivnost svojstvena i gotovo sudbinski predodredena savremenom drustvu. Mehanizam nasilja smesten je u okvire nasih visegodisnjih ratnih dogadanja. Te okolnosti gotovo sve licnosti ove price dovode u stanje sopstvenog poraza i promasenosti zivota, preobrazavajuci ih u krvolocne ubice. Mecutim, kraj filma nagovestava pobedu dobra nad zlim. Taksista, jedan od likova koji se izdvaja iz stereotipa crnotalasnih karaktera, odbacuje zlo u svojevrsnoj socrealistickoj sceni. Bez obzira na nagradu dodeljenu u Novom Sadu filmska kritika je u proceni kvaliteta ovog filma pokazala uobicajenu ostrinu. Osnovna komponenta kritike je suprotnost dve nepomirljive poetike, poetike crnog realizma i moderne, zanrovske, zasnovane na video - spotovskoj realizaciji. Ipak, ono u cemu se kriticari slazu je neosporno dobra glumacka ekipa, koja je pokusala da nadoknadi nedostatke scenarija i rezije. Pre svega to su Ivana Mihic (lik uciteljice koja se za jedan dan transformise u krvolocnu zver), Nikola Kojo (lik savremenog lovca na ljudske glave) i Andrej Sepetkovski (novo, prijatno glumacko iznenadenje). U svakom slucaju scenarijski veteran Gordan Mihic, ambiciozna producentkinja Ivana Mihic i reditelj na putu uspona ?orde Milosavljevic ostvarili su jedinstvo idejne i stilske suprotnosti. Bez obzira na kategorizaciju ispraznosti koju mu kriticari pripisuju, "Mehanizam" ce imati svoju publiku, ako ni zbog cega drugog ono u nedostatku kinematografskih ostvarenja domace produkcije. |
